Gospodine predsedniče, gospodine premijeru, gospodine predsedniče Skupštine, senatorka Ernst, genarale Or,… građani Kosova, članovi međunarodne zajednice, moji američki sugrađani. Dobrodošli na proslavi Dana nezavisnosti. Mislim da je posebno prikladno što
smo imali senatora Boba Korkera koji nam je pomogao da proslavimo Dan nezavisnosti Kosova u februaru, i danas imamo senatorku Džoni Ernest ovde da bi nam pomogla da proslavimo naš Dan nezavisnosti. Pošto smo u decembru ovde takođe imali državnog sekretara Džona Kerija, mislim da je jasno da se Kosovu poklanja velika pažnju od strane visokih službenika SAD-a.
Dok stojimo danas ovde, u čast 240. godišnjice usvajanja Deklaracije nezavisnosti- dokumenat koji nastavlja da nas inspiriše svojim principima jednakosti i univerzalnim pravima, i svojom vizijom demokratije. Tada kada je napisana, Deklaracija je bila, doslovno rečeno, dosta revolucionarna. Težila je ka stvaranju nove nacije – saveza različitih ljudi sa raznim poreklom i ideologijom, ali odlučna u stvaranju jednog zajedničkog identiteta i vlade koja će odražavati svoje vrednosti.
Ali naravno, ta Deklaracija nije bila kraj već tačnije samo početak našeg formiranja kao naroda. Ponekad je lako zaboraviti da su Sjedinjene Države takođe, kao i Kosovo danas, bile mlada nacija. Kosovo je proslavilo samo osam godina kao nezavisna država, podsećam vas da osam godina nakon naše Deklaracije nezavisnosti, naša zemlja se i dalje borila da bi našla svoj put. Unutar zemlje borila se sa finansijama. Van granica, borila se da da definiše i sporovede svoju spoljnu politiku, i da prevaziđe zaostavštinu rata putem dijaloga sa svojim prethodnim neprijateljem. Veoma često, vlada nije bila u mogućnosti da uskladi političke sporove o porezima, stranim investicijama, i u međunarodnoj trgovini. Čak je bila upletena u napetim debatama oko teritorijalnih granica sa susednim državama. Ustvari, 1784. kada je prva službena mapa Sjedninjenih Država objavljena, navodi se da je revoltirala skoro svakog. Da li vam je to poznato?
I pored toga, tog jula, građani Bostona, Masačusetsa, su se ipak javno sakupili, kao i svakog 4. jula od 1776. Poznati pravnik i političar, Bendžamin Hičborn održao je glavni govor. U njegovom obraćanju, on je podsetio okupljene da skupovi, kao ovaj danas, služe “da nas podsete da je vlada privilegija naroda, a ne njihov teret.” On je nastavio naglašavajući da se, “ne sakupljamo da bismo promovisali gledišta bilo koje partije, već slobodom i odlučnošću muškaraca [i žena] koji imaju pravo da misle kao i da deluju za sebe, i da analiziraju velika pitanja od našeg zajedničkog interesa.”
Samo 13 godina posle nezavisnosti, 1789. godine, naša zemlja je uvela korenite promene u svoja osnovna dokumenta da bi stvorila nešto novo u tom zajedničkom interesu – zemenjujući ono što se zvalo konfederacijom država sa Ustavom i republikom, za i u ime naroda. Ta republika je istrajala, ali ne bez borbe. Građanski rat, vekovi rodne i etničke nejednakosti, i sukobi kako u zemlji tako i van nje su nas naterali da preispitamo sami sebe i da se borimo da bismo učinili našu republiku da bude funcionalana u interesu svih naroda.
Danas se i dalje trudimo. Na sastanku održanom 1784, Amerikanci su znali da će nastojanja biti neizbežno bolna. U raznolikom društvu uvek će postojati razlike i nesuglasica. One ne mogu—one ne smeju sprečiti vladu da ide napred ka zejdničkom intersu naroda.
I tako, osam godina posle nezavisnosti ovde na Kosovu, sa istorijskim ranama koje su i dalje sveže, moramo se podsetiti da imati slobodnu, nezavisnu, i demokratsku vlast je istovremeno, i privilegija i odgovornost. Čak i kada je mala grupa političara nasilna i nekontrlisana. Čak i kada drugi odlučuju da je neaktivnost politički više udobnija od suočavanja sa teškim i važnim pitanjima. Čak i kada narod izgubi poverenje u svoju vladu, političari moraju da su svesni te privilegije i odgovornosti, i da naporno rade da ponovo zadobiju poverenje građana koji su njihovi poslodavci. Moramo prihvatiti ove izazove kao mogućnosti- mogućnosti za rukovođenje i mogućnosti za rad na svetliju budućnost. Jer Kosovo, kao i ostali deo sveta, neće nastaviti da naperduje bez pozitivnih koraka i napornog rada od strane individualaca.
Onim političarima i državnim službenicimima čiji je cilj da učine Kosovo boljim mestom za buduće generacije—aplaudiram. Onima kojima je najvažniji cilj politička, lična i finansijka samoservilnost—glasno pozivam da preispitate vaše prioritete. Takođe, građani koji vide svoju zemlju i njen budžet kao izvor neopravdanog trošenja moraju razmisliti o tome šta ustvari rade. Oni uzimaju ne samo do njihovih sugrađana već i od dece i praunuka Kosovo, i od njihove budućnosti. Izgradnja osnove za pravednu i pravičnu republiku — jaku republiku – zahteva pravi rad i angažovanje za veće dobro.
Ovde postoji dosta odgovarajućeg posla koji se treba uraditi: za vladavinu prava i antikorupciju, gde smo nedavno videli neke znakove napretka koji se mora nastaviti; za ekonomski razvoj i privlačenje stranih investicija; i u regionalnoj bezbednosti i jačanju odnosa sa vašim susedima. Kosovo mora ići napred za zajedniči interes svog naroda. Sjedinjene Države će uvek biti uz vas – ali Vi morate da budete borci za vašu sudbinu.
Kada je američki tvorac Bendžamin Frenklin izašao sa Kontinentalnog kongresa 1787, zaustavila ga je žena na ulici. “Pa , doktore, šta smo dobili ?” upitala je. “Republiku ili monarhiju?” “Republiku, gospođo,” odgovorio je on. “Ako je možete sačuvati.” Sjedinjene države su radile 228 godina da bi sačuvale svoju republiku. Kosovo mora to isto uraditi.
Danas, dok slavimo četvrti juli, takođe slavimo i odajemo čast ovoj velikoj odgovornosti koju, mi kao vođe i građani, delimo. Od Sjedinjenih Američkih Država do Republike Kosova, jedna vlada naroda, za narod, i od naroda, je privilegija koju smo zaslužili, i republika za koju moramo svi da radimo da bi je sačuvali.
Hvala! Hvala vam svima što ste ovde i što slavite sa nama.
Srećan Dan nezavisnosti!
