Obraćanje ambasadora Kosneta na obeležavanju 20. godišnjice masakra u selu Meja, 27. april 2019.
Predsedniče, premijeru, predsedniče Skupštine, dame i gospodo. Privilegija je što sam danas ovde sa vama i predstavljam američki narod u čast onima koji su ovde izgubili svoje živote.
Stvarnost zločina počinjenih u Meji je toliko strašna da je teško pronaći i izgovoriti prave reči koje imaju težinu i značaj. Prisećam se reči predsednika Abrahama Linkolna koji je napisao pismo majci koja je izgubila petoricu sinova: „Osećam da je svaka moja reč slaba i uzaludna u pokušaju da vam odagne neopisiv osećaj gubitka i žalosti.“
Ipak, dozvolite mi da kažem šta vaša žrtva znači za Sjedinjene Američke Države i da podelim sa vama neka razmišljanja o tome kako svi možemo nastojati da izgradimo bolju budućnost tako što ćemo se iskreno suočiti sa prošlošću.
Prvo, niko ne sme da zaboravi niti porekne zašto su Sjedinjene Američke Države i naši saveznici stali u odbranu naroda Kosova.
Sjedinjene Američke Države su aktivno učestvovale u neophodnoj i legitimnoj upotrebi sile od strane NATO-a kao krajnje sredstvo za okončanje kampanje etničkog čišćenja Miloševićevog režima nakon konstantno neuspelih diplomatskih napora da se postigne mirno rešenje.
Sjedinjene Američke Države su reagovale kao podrška bespomoćnim civilima. Delovali smo u ime mira, slobode i stabilnosti u regionu. Ti ciljevi odražavaju duboko uvrežene američke vrednosti. Verujemo da svi ljudi, bez obzira na etničku pripadnost ili veroispovest zaslužuju da žive dostojanstvo, slobodno i bezbedno.
Znamo da imao onih koji bi negirali dobro dokumentovanu stvarnost zločina počinjenih u selu Meje i drugde na Kosovu. Poricanje tih događaja je oskrvnjavanje sećanja na mrtve, ponovo otvara rane živih i unazađuje ovaj region u svojim naporima da izgradi demokratske države u miru jedne sa drugima. Priznavanje zločina protiv čovečnosti počinjenih ovde i drugde u ovoj zemlji je od suštinskog značaja kako bi se osiguralo da se oni više nikada ne ponove.
Drugo, niko ne sme da sumnja u čvrsto ili rezilijentno prijateljstvo između Sjedinjenih Američkih Država i Kosova.
Američka podrška ciljevima mira, pravde i prosperiteta za Kosovo – i za kosovske susede – je istrajna. Američka posvećenost budućnosti Kosova predstavlja duboko nasleđe za one koji su izgubili svoje živote da bi Kosovo učinili slobodnim.
To me dovodi do treće stvari koju želim da kažem: važnosti suočavanja s prošlošću kako bi se pripremo put ka boljoj budućnosti.
Amerikanci su ponosni na nasleđe dostignuća naše zemlje tokom više od dva veka nezavisnosti. Međutim, naša istorija ima takođe svoja mračna poglavlja, uključujući nepravde prema američkim starosedeocima i ugnjetavanje Afroamerikanaca.
Vremenom su Amerikanci postali bolji u priznavanju i u učenju naše celokupne istorije kako dobre tako i loše, tako što su poboljšali kvalitet naših udžbenika i muzeja i postali otvoreniji u našem političkom diskursu. Aktivistkinja za građanska prava Ida Vels je pre više od jednog veka rekla: „nepravde se mogu ispraviti kada se obasjaju svetlošću istine.“
Trauma kosovske prošlosti dotiče svaki kutak ove zemlje – sever i jug – i proteže se izvan njenih granica. Video sam isti bol koji danas vidimo ovde i na licima porodica nestalih lica i onih koji su preživeli nasilje tokom rata iz različitih regiona i zajednica.
Dakle – zarad generacija koje dolaze, ohrabrujem ljude Kosova i vaše susede da otvoreno priznate i razgovarate o mračnijim trenucima vaše zajedničke istorije.
Za neke, to mora značiti priznavanje stvarnosti Miloševićeve kampanje etničkog čišćenja na Kosovu koju je sponzorisala država i koja je dovela do ubijanja i nestanka na hiljade ljudi i u osiguravanju da odgovorni snose punu odgovornost.
Za sve ljude na Kosovu to mora da znači da sebe same i svoju demokratiju držite uzdignito na visokom nivou standarda i da osigurate da svi pojedinci koji su učinili zločine tokom i nakon rata snose odgovornost, uprkos gorkoj stvarnosti da su mnogi krivci do sada umakli pred licem pravde.
Za Kosovo i Srbiju to mora da znači obnovljenu posvećenost u pronalaženju i vraćanju tela nestalih radeći u dobroj veri sa međunarodnom zajednicom kako bi se obelodanile informacije i kako bi se postupalo na osnovu svih dostupnih informacija.
Danas ću svoje poslednje reči uputiti preživelima – onima koji su ovde okupljeni i svima onima koji su preživeli zločine kojih se danas prisećamo.
Dame i gospodo, odgovornost za vođenje Kosova ka budućnosti mira ne može biti samo odgovornost političkih lidera. Teret takođe pada na vas kao slobodne građane u demokratiji i kao preživele koji znaju šta znači pretrpeti nasilje na osnovu etničke pripadnosti, veroispovesti i jezika.
Sa najvećim poštovanjem tražim da isto tako kako pamtite zločine učinjene nad vašim porodicama i zajednicom, podignete i svoj glas u ime onih iz drugih zajednica koji su izgubili voljene.
Molim vas da posegnete ka onima koji dele vašu bol i vašu tugu bez obzira na njihovu zajednicu, njihov jezik i njihovu veroispovest. Ohrabrujem vas da se sretnete i pronađete zajednički jezik.
Zato što vi, preživeli, imate moralni autoritet da progovorite za uistinu inkluzivno Kosovo gde se svi građani osećaju kao kod kuće i mogu slobodno da žive, rade i upražnjavaju verske obrede zajedno u miru sa svojim susedima.
Zato što vi, preživeli, imate snagu da gradite zemlju shodno rečima iz Deklaracije o nezavisnosti Kosova …
„ Posvećeni suočavanju sa bolnim nasleđem nedavne prošlosti u duhu pomirenja i oproštaja. Posvećeni zaštiti, promovisanju i poštovanju različitosti našeg naroda.“ Radeći na ovoj viziji nastavljate rad koji je NATO započeo pre dvadeset godina.
Dozvolite mi da završim rečima američke pesnikinje Maje Anđelou koja je rekla: „Istorija, uprkos svom neopisivom bolu je proživljena. Međutim, suočena sa hrabrošću, ne mora ponovo da se preživi.“
