Obraćanje ambasadora Kosneta na konferenciji povodom 20. godišnjice Kosovskog rehabilitacionog centra za žrtve torture (KRCT)
Dobro veče dame i gospodo. Za mene i moju suprugu Alison privilegija je da budemo ovde u uglednom društvu i odamo Kosovskom rehabilitacionom centru za žrtve torture priznanje za njegov rad. Dr Makviđ, hvala vam što ste nam se pridružili u Prištini da podelite svoju mudrost sa nama.
Dozvolite mi da čestitam Feride Rušiti – bivšoj dobitnici prestižne nagrade američke vlade „Hrabra žena „- i njenim kolegama koji dvadeset godina snažno rade na tome da osiguraju da borbe i žrtve preživelih ne budu zaboravljene.
Najviše od svega, moje duboko poštovanje preživelima – onima među nama večeras, i svugde drugde.
Znam da postoje trenuci kada se preživeli i oni koji im pružaju podršku sigurno osećaju preopterećeno. Međutim, gledajući ovde posvećene muškarce i žene večeras, podsećam se reči američke književnice i naučnice Margaret Mid koja je rekla – „Nikada ne sumnjajte da mala grupa promišljenih, posvećenih ljudi može promeniti svet. U stvari, uvek je samo to i bilo dovoljno.“
Iako izražavamo zahvalnost za naporan rad KCRT-a, naš fokus se mora zadržati na samim potrebama preživelih ratnog seksualnog nasilja – zaboravljenim veteranima kosovske borbe za slobodu.
Žene i muškarci koji su preživeli ratna silovanja od neprijatelja suočeni su sa dodatnim bolom od komšija, prijatelja i članova porodice. Svi znamo priče da su preživeli bili fizički kažnjeni zbog toga što su „osramotili“ svoje porodice, da su bili isterani iz svojih domova, uskraćeni medicinske nege i sredstava za život.
Dakle, vrlo mali broj onih koji su preživeli seksualno nasilje tokom rata na Kosovu istupa javno ne krijući svoj identitet. A onda kada preživeli istupe – bar u meri da se prijave za penziju i medicinske beneficije – prečesto kažu da se ponovo osećaju zlostavljani sporim i bolnim postupkom koji podnosioce zahteva tretira kao osumnjičene.
Možemo pozdraviti one preživele koji su istupili, čija hrabrost i posvećenost podršci drugim preživelima pomaže da se osvetli put. Ali takođe treba poštovati one preživele koji ne govore javno. Njihove priče su podjednako važne.
Znamo da mnogi preživeli nerado pričaju svoje priče zbog socijalne stigme sa kojom se susreću u svojim porodicama i zajednicama. Naša je odgovornost kao članova globalnog društva da se suočimo sa ovom stigmom i osiguramo da preživeli ne budu ućutkivani, već da se prema njima postupa s poštovanjem i dostojanstvom. Bilo da smo građani Kosova ili drugih zemalja, imamo odgovornost da osiguramo da preživeli budu zaštićeni i zbrinuti kao pojedinci.
Kao članovi globalnog društva, pozvani smo da krenemo dalje, sa reči na dela i da reagujemo. To će zahtevati akcije lidera ove zemlje, civilnog društva i stranih prijatelja koji rade zajedno. Kažem to sa optimizmom. Ovo je vreme nade za Kosovo, jer građani posmatraju pobednike prošlomesečnih izbora kako rade na formiranju vlade. Lideri koji će formirati sledeću vladu obećali su promene u mnogim oblastima. Sada ih pozivam da ponude radikalnu promenu u pristupu problemima preživelih ratnog seksualnog nasilja.
Prvo, ohrabrujem lidere nove vlade da se rano sastanu sa preživelima kako bi istakli važnost postupanja prema njima i iz prve ruke čuli njihove priče. Ovo je vrsta vođstva i saosećanja koje građani bilo koje zemlje treba da očekuju od svojih lidera.
Drugo, pozivam novu vladu da se prema preživelima – iz svih zajednica – odnosi sa istim nivoom pažnje kao i prema ostalim veteranima borbe. To će značiti radikalnu reformu u radu Komisije zadužene za preispitivanje podnetih zahteva za penziju. Ovo uključuje obezbeđivanje dovoljnog broja osoblja i adekvatan budžet kako bi se proces učinio efikasnim i dostojanstvenim, tako da preživeli više ne oklevaju da traže naknadu.
Konačno, takođe će izazvati međunarodnu zajednicu – počevši od mene samog – da se učini više. Vlade, organizacije poput KCRT-a, dijaspora, međunarodne fondacije i poslovna zajednica mogu da imaju ulogu u pružanju stručnosti i resursa za rešavanje nedostataka u pružanju lekarke i praktične pomoći i pomoći u oblasti metalnog zdravlja preživelima. Hajde da otkrijemo načine za iskorak u partnerstvu pre nego što još dvadeset godina prođe.
Kažem ovo ne kao kritiku, već u duhu samopouzdanja i ohrabrenja. Naš cilj trebalo bi da bude da učimo iz prošlih pogrešnih koraka, a ne da tražimo nekoga koga ćemo da okrivimo. Umesto da prebacujemo odgovornost, pronađimo načine za efikasno partnerstvo. Majka Tereza je rekla: „Niko od nas, uključujući mene, nikada ne čini sjajne stvari. Ali svi mi možemo sa velikom ljubavlju da radimo male stvari i zajedno možemo učiniti nešto predivno. „
