Obraćanje ambasadora Kosneta na konferenciji Nacionalnog demokratskog instituta (NDI) o dezinformisanju, 10. decembar 2019.
Hvala vam na ljubaznom predstavljanju Šari i takođe se zahvaljujem Aleksu Čavariji i njegovom timu u NDI na organizovanju današnje konferencije. Dame i gospodo – dobro jutro. Privilegija je biti ovde i govoriti o ulozi koju svi možemo da imamo u sprečavanju dezinformacija u modernom dobu.
Postoji izreka koja datira još iz vremena telegrafa i parobroda da „ Dok istina obuje cipele, laž proputuje pola sveta.“ Ako je to bio slučaj pre sto godina, onda je to svakako slučaj danas, gde svako sa pametnim telefonom, internet vezom i svojom pričom – istinitom ili lažnom – može da privuče ogromnu publiku.
A mi ne samo da čitamo priče, istinite i lažne, mi ih širimo: lajkujemo, forvardujemo, šerujemo, retvitujemo. Svi smo vojnici u informacionim ratovima i većinu vremena zaista ne znamo protiv koga se borimo i da li su informacije koje širimo pouzdane ili izmišljotina. To jednostavno zvuči privlačno. Uklapa se u naš pogled na svet i u naše prethodno formirane stavove i ideje i tako širimo priču dalje.
Podeliću sa vama neka svoja razmišljanja o tome kako možemo da zaštitimo sebe i svoja društva od dezinformacija. Kako svi možemo da postanemo deo rešenja, umesto deo problema. Međutim, najpre mi dozvolite da problem stavim u kontekst informisanja u modernom dobu.
Načini na koje upijamo informacije dramatično su se promenili u poslednjim decenijama. Kada sam odrastao u Sjedinjenim Američkim Državama tokom 1960-ih i 70-ih godina, osim nekoliko velikih gradskih listova poput Njujork tajmsa i Čikago tribjuna, bilo je na hiljade lokalnih novina u lokalnom vlasništvu koje su se uglavnom fokusirale na lokalne priče. Knjige i časopisi nudili su širok dijapazon ideja, ali ne i praktičnost i neposrednost. Tako da se većina Amerikanaca oslanjala na televiziju za vesti na domaćoj i međunarodnoj sceni.
Ovo je bilo pre dolaska kanala koji 24 časa emituju vesti, a kamoli interneta. Tri američke televizijske mreže – Si-Bi-Es (CBS), En-Bi-Si (NBC) i Ej-Bi-Si (ABC) – svaka od njih emitovala je po jednu večernju informativnu emisiju u trajanju od 30 minuta. Tako da su u velikoj meri urednici te tri informativne emisije odlučivali o tome koje vesti su bitne i koje su to priče koje mogu da se „strpaju“ u tih 30 minuta. Ovo nije bilo dezinformisanje. To je bilo pošteno uređivačko odlučivanje, ali su i dalje filtrirali vesti.
Ograničen broj ključnih medijskih kuća nije značilo da smo svi reagovali na vesti identično. Stručnjaci koji su proučavali uticaj američkog medijskog izveštavanja o Vijetnamskom ratu primetili su da su stariji gledaoci bili skloniji tome da više pažnje obraćaju na reči koje su čuli – često na to kako predsednici i generali kažu da se rat odvija dobro. Na mlade su uglavnom više ostavljali utisak slike, prizori smrti i haosa koji su se prikazivali svako veče na televiziji. Ova diferencijacija percepcije doprinela je „generacijskom jazu“ u stavovima prema ratu, poverenju u vladu i drugim političkim i društvenim pitanjima.
Ne želim da opet govorim o nekim temama koje je dotakao Šari, ali internet je stvorio ogromno, sve više fragmentirano medijsko okruženje. Čak i u maloj zemlji kao što je Kosovo, postoje brojne TV stanice, novine, veb-stranice i lični blogovi. Svi možemo da dobijemo informacije na zahtev sa bezbroj izvora sa interneta i satelitske televizije od kojih svi imaju globalnu pokrivenost. Mnogi od vas ste sada na telefonu, ne obraćate pažnju na moj govor i čitate druge vesti.
Svakako da postoje pozitivni aspekti ove difuzije – više glasova, više slobode, manje mogućnosti da nekolicina vlasnika medija dominira u informacionom okruženju. Međutim, nisam siguran da je ovo umnožavanje izvora poboljšalo kvalitet informacija.
Prvo, mnogi od ovih slabo finansiranih onlajn portala nemaju osoblje, nemaju novac ili nemaju volju da ispune standarde profesionalnog novinarstva i temeljno i pažljivo proveravaju informacije pre nego što ih distribuiraju dalje. Čuju glasinu, pročitaju nešto što zvuči uzbudljivo i sjajno i – bum, to završi na sajtu.
Drugi negativni efekat ovog mnoštva izvora je fragmentacija: ljudi pronalaze nekoliko izvora vesti i drže se onih koji odražavaju njihove postojeće stavove, umesto da se upuste u „informacionu džunglu“ kako bi potražili sveže ideje. Kompanije za medijsku tehnologiju to znaju i prilagođavaju novosti i reklame koje vidimo na mreži prema našim digitalnim tragovima. To dodatno sužava informacije koje vidimo.
Dakle, ti izazovi – amaterizam, fragmentacija, različiti načini na koje apsorbujemo informacije – čine da se teško složimo oko toga u šta bismo da verujemo. Ako se raspravljamo u kafiću ili za kuhinjskim stolom oko toga u šta da verujemo, onda je još teže konstruktivno razgovarati o tome kako bi trebalo da postupamo, za koga bi trebalo da glasamo – kako možemo da učinimo nešto da pokušamo da izgradimo bolju budućnost.
To me dovodi do izazova po pitanju dezinformacija. Šta je dezinformacija? Već smo čuli jednu ili dve definicije. Evo još jedne koja kaže da je to „lažna informacija koja ima za cilj da dovede u zabludu, posebno propaganda koju je vladina organizacija objavila rivalskoj vlasti ili medijima.“ Želeo bih da naglasim da dezinformacija ne dolazi samo od vlada: ona može da dođe od bilo koga. Međutim, vlade su najmoćniji praktičari dezinformisanja.
O dezinformisanju možemo da razmišljamo kao o oružju, ofanzivnom oružju – koje se koristi da se protivnik zbuni i oslabi, često da se zbuni i oslabi politička opozicija. Autoritarne države često lažu ne samo strane protivnike, već i svoj narod o tome koliko vlada brine o njima. Da bi ovo funkcionisalo, autoritarcima je potrebno i odbrambeno oružje – sredstva za sprečavanje da istinite informacije stignu do ljudi.
Nekada su autoritarci mogli to da urade zabranjivanjem lokalnih opozicionih listova i presretanjem strane štampe na granici. Pokušali su da ograniče pristup i sa pojavom radija i televizije. Na primer, decenijama su radiji u Severnoj Koreji mogli da se slušaju samo na nekoliko vladinih kanala, a uz malo drugih izvora informacija, ljudi nisu imali načina da saznaju za veći prosperitet i slobodu u Južnoj Koreji. Neki autoritarci na svoju žalost, nisu ograničili informacije. Za razliku od Severne Koreje, komunistički lideri Istočne Nemačke nisu uspeli da spreče svoje građane da gledaju zapadnonemačku televiziju. Istočni Nemci su shvatili da se njihova propagandna mašinerija ne može takmičiti sa istinom koja se svako veče prenosila u dnevne boravke ljudi. Setite se šta sam prethodno rekao o moći slika. Da bi prozreli laži komunizma, istočni Nemci nisu čak niti morali da imaju ton na zapadnonemačkim vestima. Mogli su da vide na svojim TV ekranima kako obični građani na Zapadu vode slobodnije i lagodnije živote.
Te slike su isto toliko koliko i bilo koji politički ili ekonomski faktor, srušile temelje Berlinskog zida – i utrle put padu komunizma sovjetskog stila. Predsednik Ronald Regan je govorio „informacija je kiseonik modernog doba. Ona prolazi kroz zidove na kojima je bodljikava žica; ona preleće preko električnih ograda.“
Današnje autoritarne vlade nisu to zaboravile. Neke su države zabranile satelitsku televiziju i izgradile zaštitne zidove internet veza na nacionalnom nivou. Građani sa satelitskim antenama i virtualnim privatnim mrežama (VPN) pronašli su načine da se probiju kroz te zidove. Međutim, kada građani u autoritarnim državama na ovaj način traže pristup neograničenim informacijama, suočavaju se sa istim izazovom sa kojim se svi suočavamo: da razaznaju činjenicu od izmišljotine i netačne informacije od čiste laži.
Dakle, šta možemo da učinimo u vezi svega toga?
Da bismo održali otvoren i demokratski sistem – gde možemo slobodno da govorimo i izražavamo svoja mišljenja, čak i ako su nepopularna – vladine institucije, civilno društvo i mediji moraju da imaju svoju ulogu u tome.
Kad kažem da vlada ima ulogu u suzbijanju dezinformisanja, ne mislim na cenzuru, niti mislim na kriminalizaciju slobodnog izražavanja. Amerikanci smatraju da je sloboda govora od suštinske važnosti za svaku demokratiju, čak i kada govor ne nailazi na odobravanje. Prva dužnost vlade je da bude krajnje pouzdana u širenju tačnih informacija. Vlada treba da postavi standarde za tačnost. Kao što je pisac Džordž Orvel rekao – „ U vremenu svetske prevare, reći istinu je revolucionarno delo.“
Novinarima – ko je novinar? Podignite ruku ako ste novinar. Novinarima poručujem da ste nam sada potrebni više nego ikad. Potrebni su nam profesionalni novinari koji će naporno da rade, ozbiljno izveštavaju i istražuju kako bi razdvojili zvuk od buke i ukazali na lažne informacije. Novinari, iskoristite svoju moć da širim auditorijumima pokažete rad nezavisnih grupa koje proveravaju činjenice.
Konačno, građani mogu da deluju. Prvo, svi možemo da uvećamo sopstvenu medijsku pismenost kako bismo mogli da prepoznamo i odbacimo lažne narative, narative razdora i govor mržnje i pomognemo da naše zajednice budu inkluzivnije i manje podložne dezinformisanju.
Drugo, možemo da zahtevamo potvrđene i istinite informacije. Moramo da budemo skeptičniji. Kada čitate ili gledate vesti ili stav redakcije, da li se pitate ko je to napisao? Da li se pitate ko je to platio? Da li oni imaju neki drugi skriveni plan osim izveštavanja činjenica? U stvari, zašto američki ambasador stoji ovde pred vama i govori o dezinformacijama? Šta je njegov plan – šta su njegove namere? Američki plan za Kosovo je jasan: mir, pravda i prosperitet.
Ne morate da prihvatite američke namere sa slepom verom. Uvek ste samo jednim Gugl pretraživanjem daleko od pronalaženja akademika, analitičara, umova, političara i medijskih kuća koji slobodno analiziraju i kritikuju program moje vlade. Uveren sam da naša poruka i naš program mogu da odole pomnom ispitivanju. Zato vas ohrabrujem da potražite kritike i analize o svojoj vladi kao i o mojoj. Javni nadzor je dobar za svaku demokratiju.
Treće, kada ste na društvenim mrežama, proverite poreklo priča pre nego što ih podelite dalje. Nemojte samo da delite sve ono što pokreće vaše emotivne okidače ili odražava vaše lične stavove. Ova vrsta discipline imaće potencijal da poremeti ekosistem i modele finansiranje na kojima se dezinformisanje razvija.
Konačno – građani, traže različita stanovišta. Sledeći put kad planirate da pogledate ili pročitate vesti, izaberite drugi kanal ili veb-sajt nego što to obično radite. Isprobajte izvor za koji mislite da ima potpuno drugačiji pogled na svet od vašeg. Otvorite svoje oči. Otvorite svoj um. Jer prema rečima južnoafričke književnice i aktivistkinje za građanska prava Nordin Gordimer : „ Istina nije uvek lepa, ali glad za njom jeste.“
Hvala na pažnji.
