Obraćanje ambasadora Delavija na balu povodom 242 rođendana Korpusa mornaričke pešadije, 4 novembar 2017.
AddThis Sharing Buttons
Share to FacebookShare to TwitterShare to PrintShare to EmailShare to More
Dobro veče i dobrodošli na proslavu detašmana marinaca koji obezbeđuju Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država povodom 242. rođendana Korpusa mornaričke pešadije Sjedinjenih Američkih Država.
Vladini zvaničnici, parlamentarci, kolege iz diplomatije, uvaženi gosti, zadovoljstvo je što ste ovde večeras sa nama.
Posebnu dobrodošlicu upućujem kontra-admiralu Tinču iz Nejplsa koji nam je u poseti kao i naravno našem novom komandantu detašmana marinaca ariteljerijskom naredniku Metu Džonstonu. Gani (Gunny), večeras je vaše veče i veoma smo ponosni što proslavljamo sa vama i vašim marincima. Komandujete zaista izuzetnom grupom. Osim toga što ispunjavaju svoju suštinsku misiju svakog dana, oni pronalaze nove načine da daju svaki delić sebe. Ranije ove godine dobrovoljno su učili borilačkim veštinama pripadnike Kosovskih bezbednosnih snaga i proveli vreme sa decom u kampu gradeći veze sa zajednicom i pokazujući nam smisao službe.
Na marince se tokom naše istorije upućivalo na toliko raznih načina… nekolicina, ponosni; krčtelji ; i tu je možda još nekoliko ostalih naziva koji možda nisu baš primereni smokingu i crnoj kravati. Međutim, nijedan slogan ne može da prenese hrabrost, integritet i tradiciju ove izuzetne borbene sile. Marinci su bili deo američkih vojnih trijumfa i istorije od prvog amfibijskog napada nacije tokom Američke revolucije, preko velikih i strahovitih borbi na Pacifiku tokom Drugog svetskog rata, pa sve do sadašnjih konflikata i humanitarnih misija širom sveta. Kao prvi u borbi, oni se obučavaju i razmeštaju u daleke krajeve sveta na načine nezamislive tokom njihovog osnivanja. Oni su u stvari stariji od samih Sjedinjenih Američkih Država.
Možda smo mi civili s vremena na vreme distancirani od službe i požrtvovanja naših oružanih snaga, ali znam da mogu da govorim u ime svih svojih kolega i američkih diplomata širom sveta kada kažem da se osećamo privilegovano što možemo da radimo uz vas kao jedan tim s jednom misijom. Pomažete nam da učinimo mogućim ono šta radimo i na tome smo vam zahvalni.
Marinci su čuveni osim po mnogim drugim kvalitetima i po svojoj rezilijentnosti, inovaciji i očiglednoj sposobnosti da učine mnogo više sa manje. Sličnu dovitljivost iz dana u dan vidim i ovde na Kosovu, gde toliko puno građana svojim trudom stvara sredstva za život koja doprinose razvoju njihove zemlje i izgradnji društva koje radi u interesu svih građana Kosova.
Do te inkluzivnosti se ne stiže lako, ali ponekad do društvenog napretka dolazi iz neočekivanih pravaca. Oružane snage Sjedinjenih Američkih Država su na primer, na mnogo načina predvodile put ka rasnoj integraciji kada je predsednik Truman izdao izvršnu naredbu 1948. kojom su propisani prvi koraci ka ukidanju neravnopravnosti u vojsci. Te iste godine, potporučnik Džon Ruder je bio prvi Afro-Amerikanac koji je redovno primljen u Korpus mornaričke pešadije SAD-a.
Ovo je bio moralni imperativ, da, ali postojali su i operativni imperativi takođe. I nije slučajno da je do najvećeg napretka u integraciji došlo tokom Korejskog rata. Tokom ovog rata, zbog velikog broja žrtava, spajanje razdvojenih jedinica postala je stvar čistog opstanka. Odluka koja se rodila iz nužnosti, pokazala je svima jačinu okupljanja.
Trebalo je da prođe još jedna puna decenija pre nego što je došlo do ključnog događaja i usvajanja Zakona o građanskim pravima 1964, međutim i taj datum je samo jedan deo priče. Decenije koje su se nizale bile su propraćene trijumfima i prevazilaženjem prepreka ka većoj jednakosti i mi se i danas kao nacija i dalje svakodnevno s time hvatamo u koštac. Danas je naša vojska, možda u celom svetu, jedina vojska u kojoj ima najviše etničke i rasne raznolikosti i to nas čini jačom nacijom.
Iako se hvatamo u koštac s time, saznali smo da je naša raznolikost važan izvor naše snage. Raznolikost može da bude – trebalo bi da bude – izvor snage za Kosovo takođe.
Ovo na primer znači da Kosovo treba da učini više da omogući ženama da učestvuju u političkom životu. Bio sam razočaran kada sam video da su samo dve žene postavljene na mesto ministra u novoj vladi; podstakao bih sve političke partije da se posvete tome da isprave ovu neravnotežu. Veoma često kažem da ne možete da pobedite u meču, ako vam je pola igrača van terena; situacija je čak i gora kada su najtalentovaniji igrači oni koji sede na klupi.
Ovo naravno znači da kosovski Albanci i kosovski Srbi moraju da pronađu više načina da rade zajedno. Puno napretka je ostvareno od nezavisnosti, uključujući prošlonedeljni ključni događaj integracije kosovskog pravosuđa na severu koji će dati veći pristup svim građanima pravosuđu. Još jedan skorašnji uspeh bila je svečana ceremonija diplomiranja 58 kosovskih Srba u Kosovskim bezbednosnim snagama prošlog leta. Videti generala-pukovnika Ramu u uniformi u manastiru Dečani je verovatno pre samo nekoliko godina bilo nezamislivo.
Ali još dosta posla mora da se uradi da bi se Kosovo ujedinilo oko bitnih pitanja i sa svakim danom provedenim ovde vidim argumente tom nadanju.
Nedavno sam imao priliku da posetim kompaniju na čelu koje se nalazi kosovski Albanac koja obrađuje i prodaje medicinsko bilje. Ovo je veliko poslovanje širom Kosova i vlasnik zapošljava ogromnu mrežu na hiljade uzgajivača i sakupljača iz svih kosovskih zajednica. Ovo uključuje mnoge seoske porodice u udaljenim mestima za koje ovo može biti jedina mogućnosti da dođu do prihoda.
Raznolikost ne podrazumeva samo stvaranje mogućnosti — ona takođe podrazumeva nove pristupe i načine saradnje i stvaranja veza širom zemlje. U Zvečanu postoji kompanija za stolariju čiji je vlasnik kosovski Srbin i koja je prvo počela sa radom u četiri severne opštine, a sada posluje širom Kosova. Na mnoge načine njihov rad je ličan –odlaze u domove i poslovne prostorije svojih klijenata i uz kafu traže da im se ukaže poverenje. Tokom vremena njihovi proizvodi postali su izloženi novim tržištima i sada grade dugotrajne veze s ljudima i poslovanjima iz različitih zajednica.
Ovo je važno zbog toga što svi građani imaju zajednički interes i zajedničku odgovornost u izgradnji bolje budućnosti za Kosovo. To je način kako polako preokrećemo nezadovoljstvo i kritike u osnaživanje – a podelu u zajedničku pokretačku snagu.
Bilo je ovde dana prepunih izazova i biće ih još ubuduće, ali onda se setim pojedinaca kao što je Olivera Cvetanović koji me nadahnjuju. Olivera je kosovska Srpkinja koja se pridružila Kosovskom zaštitnom korpusu pre mnogo godina i sada je narednik u Medicinskoj četi u Kosovskim bezbednosnim snagama pri Komandi kopnenih snaga. Ona je pre dvanaest godina verovala u bolje Kosovo kada mnogi nisu. Čast mi je što sam mogao da čujem njenu priču. Narednik Cvetanović je večeras ovde sa nama.
Različitost treba prigrliti. Naši prijatelji iz Korpusa mornaričke pešadije znaju to i ustinu su i dalje predvodnici u tome. U stvari, u nekoliko proteklih godina na samom čelu istorijskog centra za obuku regruta Korpusa mornaričke pešadije na ostrvu Paris nalaze se komandujući generali žene, među kojima su i Afro-Amerikanke. Napredak se i dalje ostvaruje kako u Sjedinjenim Američkim Državama, tako i ovde na Kosovu. Iznalazimo rešenja u toj kompleksnosti i pričamo o tome dok se stvarno trudimo da uvidimo plemenite aspekte humanosti u tome.
U posebnim večerima kao što je ova, odajemo počast najboljima među nama, pojedincima koji nam svakodnevno pokazuju šta znači čast, hrabrost i posvećenost.
Marinci ovo je vaše veče. Ovo je vaša zabava i duboko smo počastvovani što možemo da proslavljamo sa vama. Srećan rođendan i Semper Fi ! (Uvek veran).
