Obraćanje ambasadora Kosneta povodom obeležavanja Međunarodnog dana protiv seksualnog nasilja u konfliktima i prikazivanja dokumentarnog filma „Tužioci“, 19. jun 2019.
Dobro veče dame i gospodo. Čast mi je što učestvujem u obeležavanju Međunarodnog dana protiv seksualnog nasilja u konfliktima. Prvo, želim da se zahvalim Vljori Nuši i njenom osoblju iz UN Women na organizovanju ovog događaja. Posebno je zadovoljstvo što će Lesli Tomson koja je producentkinja i režiserka dokumentarnog filma „Tužioci“ podeliti svoja razmišljanja sa nama. Takođe, uvek je privilegija zajedno govoriti sa mojim prijateljima, predsednicom Jahjagom, ambasadorom Heldtom i ambasadorom O’Konelom koji su uradili toliko puno da ukažu na borbu da se obezbedi pristojan život za one na Kosovu koji su preživeli seksualno nasilje.
Odlučio sam da ove hrabre preživele ne zovem „žrtvama“ jer oni nisu definisani statusom žrtve. Preživeli sa kojima smo se moja supruga Alison i ja susreli su među najhrabrijim ljudima koje poznajem jer su imali snage da izdrže i da nastave sa svojim životima. Oni ne traže puno osim bezbednosti, medicinske zaštite i male penzije. Oni takođe zaslužuju pravdu.
Film koji ćemo upravo prikazati pokazuje ulogu koju tužioci i ostali u pravosudnom sistemu u različitim zemljama imaju u tome da se pojača glas onih koji su preživeli seksualno nasilje tokom rata širom sveta. Međutim, ne bi bilo krivičnog gonjenja da nije bilo preživelih koji su istupili da ispričaju svoju priču.
Na Kosovu, neki preživeli sada pokazuju hrabrost da progovore, traže pravdu i pravično ophođenje za sebe i druge uprkos teškom teretu koje takvo pričanje istine sa sobom nosi. Međutim, mnogi ostali nisu voljni da istupe. Njihovo oklevanje je razumljivo. Preživele često oštro osuđuju čak i njihove porodice i prijatelji i mogu da se zapitaju da li postoji razlog da sebe dalje izlažu ukoliko pravda neće izaći na videlo. Zato treba da upitamo sebe šta je to što možemo da uradimo da ohrabrimo preživele na Kosovu da istupe i da to bude vredno truda?
Prvo, verujem da stigma povezana sa seksualnim nasiljem može da nestane samo uz pomoć zajednica. Lideri u lokalnim zajednicama kao i komšije generalno treba da prestanu da skreću svoje poglede sa preživelih. Kao što je Majka Tereza rekla: „Ja sama ne mogu da promenim svet, ali mogu da bacim kamen u vodu i napravim mnoge talase.“
Na centralnom nivou, zadovoljstvo mi je što mogu da kažem da Kosovo počinje da ostvaruje napredak u stvaranju sigurnijeg okruženja za preživele da istupe i da im usluge i resursi budu na raspolaganju kada to učine. Ovo uključuje službenike za pomoć i podršku žrtvama koji u sudu pružaju dodatni glas preživelima. Kosovo zaista predvodi put u ovom regionu u korišćenju specijalnih službenika za pomoć i podršku žrtvama i u pružanju glasa žrtvama.
Taj uspeh je u velikoj meri zbog jakog ženskog vođstva i pritiska civilnog društva. Međutim, potrebna je veća politička podrška da se nastavi u pravom smeru, uključujući i da se poveća budžet za usluge preživelima.
Kosovo takođe preduzima pozitivne korake ka krivičnom gonjenju slučajeva gde je to izvodljivo. Podstaknut sam kada vidim da Kosovo osposobljava tužioce da se efikasno zalažu na ovim slučajevima.
Ali teška je istina da i nakon dvadeset godina neki slučajevi ne mogu da budu efikasno procesuirani. Preživeli nisu slepi na ovo i s pravom se opiru političkim inicijativama koje daju nerealna obećanja.
Konačno, dok se neki slučajevi mogu krivično goniti pred domaćim sudovima, svi znamo da u ovom naporu postoji i međunarodni aspekt. Neki slučajevi će zahtevati saradnju sa vlastima u susednim zemljama što je jedan od mnogih razloga za Kosovo i Srbiju da ubrzaju napredak ka normalizovanim odnosima.
Dakle, svi imamo mnogo posla. Preživeli zaslužuju ne samo naše saosećanje, već i našu posvećenost. Veliki američki učenjak Bendžamin Frenklin je rekao: „Pravda neće biti zadovoljena sve dok oni koji nisu ugroženi nisu isto toliko ogorčeni kao i oni koji jesu.“
